Kreativni televizijski producent

There is nothing more rewarding for a director than begin able to collaborate with a creative producer, and there is no better marriage of film or tape than that of a producer and director who collaborate brilliantly. Jeff Margolis, Director[1]

Televizija je danas jedna pristojna dama od nekih osamdesetak godina, tek koju deceniju mlađa od filma. Ali njena spoljašnost kao i njen sadržaj nam govori da televizija ne stari, naprotiv, kao da je svaki tehnološki pronalazak, programski format ili način finansiranja uticao da njene bore nestaju a ona izgleda poput neke rusalke, mlada i neodoljiva. Televizija je danas i najvažniji deo globalnog kapitalističkog ekonomskog i političkog sistema, vodeći medij masovne komunikacije i neiscrpni izvor informacija, zabave i edukacije. Međutim, obični gledaoci retko razmišljaju o ovim aspektima televizije. Televizija je u današnjim domovima oltar, prostorna i vremenska kapija koja nam omogućava da sa svoje sofe putujemo u najudaljenije krajeve sveta ili galaksija. Ponekad je dovoljno da iz svoje dnevne sobe samo „virimo“ u nečije tuđe dnevne sobe, bilo da se radi o nekom rialiti šou ili fiktivnoj dnevnoj sobi nekog sitkoma. Držeći u ruci žezlo moći, odnosno daljinski upravljač, gledalac putuje kroz brojne prostore sadržaja televizijskih kanala najmanje obraćajući pažnju na logo televizijske stanice a mnogo više na sadržaj koji će u datom trenutku zadovoljiti njegove gledalačke porive. I kao što su nekad šamani žaračom iz ognjišta raspirivali iskrice i tumačili prošlost i budućnost - danas savremeni gledalac pomoću daljinskog upravljača čini to isto. Daljinski upravljač predstavlja simbol moći i vlasti u porodici i kada ga se ne dočepaju deca, kojoj je danas bezmalo sve dozvoljeno, on se najčešće nalazi u rukama glave kuće, bilo da je to muško ili žensko. Problem moći se padom cene tehnike jednostavno rešava povećanim brojem televizora u domaćinstvu i članovi se polako otuđuju, zatvaraju u svoje sobe gde svako može da gleda program po svom izboru i bude jedini gospodar daljinskog upravljača.Gledaoci sve više traže nov, zanimljiv, raznolik, uzbudljiv, zabavan i ponekad provokativan program na što većim i jasnijim ekranima. U poslednjoj deceniji je zabeležen ogroman porast rasta proizvedenih sati televizijskog programa kao i porast broja televizijskih stanica, tako da se procenjuje da danas u svetu operiše 25 hiljada televizijskih stanica koje godišnje proizvode 150 miliona sati programa[2]. U stvaranje i distribuciju te količine programa uključen je čitav niz profesija kao i autora, izvođača, realizatora i tehničara. Uprkos tome u kontekstu savremene televizijske produkcije izdvaja se jedno zanimanje u odnosu na sva ostala, zanimanje koje je odgovorno za oblikovanje kako pojedinačnih emisija tako i sveukupnog televizijskog programa. To je televizijski producent - i to ne bilo kakav, već kreativni producent.

Producent – savremeni konceptualni umetnik

Danas sve više teoretičara, profesionalaca u medijuma kao i univerzitetskih programa u svetu smatraju da je televizijski producent autor[3]. Tompson[4] čak tvrdi da televizijski producent mora posedovati posebno izražen kreativni senzibilitet. Televizijski producent je nadležan za kreiranje ideje programskog sadržaja, često scenarija ili sinopsisa, pa sve do uobičajenih poslova producenta poput angažovanja ostalih članova ekipe, izrada budžeta, superviziju realizacije projekta i kontrolu distribucije. Jednostrano tumačen i široko prihvaćen pojam producenta podrazumeva onoga koji daje novac ili angažuje druge da za njega proizvedu određenu emisiju, seriju ili film. Dakle, po tome je on samo puki preduzetnik ili proizvođač, dok autorstvo i kreativno stvaralaštvo pripada angažovanim pojedincima. Ali savremena televizijska praksa pod pojmom televizijski producent podrazumeva kompleksnije objašnjenje. Televizijska produkcija obuhvata čitav niz interdisciplinarnih aktivnosti koje producent mora da sprovodi kako bi „anticipirao prostorni i vremenski kontekst javnog života umetničkog/medijskog proizvoda[5]“ uz kreativno vođstvo. Poput konceptualnih umetnika u likovnim umetnostima, producent postaje to isto samo u oblasti audiovizuelnog izražavanja. Ali za razliku od likovnih umetnosti gde je umetnik najčešće sam, film i video su umetničke forme koje iziskuju kooperaciju grupe kreativnih pojedinaca gde svako od njih mora da pruži svoj doprinos, kako bi se dostigla i realizovala kreativna vizija kaže Šrajbman[6]. A pre svih tih ljudi koji doprinose stvaranju televizijskog dela, producent je taj koji mora znati krajnji rezultat projekta kao i njegov put nakon završetka.„Producent je kreativna snaga projekta. Uprkos uvreženom mišljenju (u to još uvek veruju u nekim filmskim školama) reditelj nije jedina kreativna snaga iza projekta, izuzev ukoliko mu producent ne prepusti celokupnu odgovornost za projekat.“[7] Titula „Executive Producer“ ili „Show Runner“[8] označava upravo onaj tip producenta koji igra ključnu ulogu u današnjoj televizijskoj industriji. Izvršni producent (Executive Producer) je ona osoba koja je u potpunosti uključena u proizvodnju televizijskog programa, ima punu odgovornost za njega i potpunu kontrolu nad svim njegovim aspektima. Tako Izvršni producent može biti onaj koji je nadležan za organizacione, finansijske ili kreativne aspekte (često i scenarista) ili sve to zajedno. Upravo je Izvršni producent ona osoba koja prima nagradu Emi za najbolju televizijsku emisiju. „Show runner“ je titula koja se koristi za onu vrstu izvršnog producenta koji je angažovan da vodi produkciju televizijske serije ili šou programa i koji je „odgovoran za sve kreativne aspekte šou programa i odgovara jedino televizijskoj mreži ili produkcionoj kompaniji“[9]. Često je Izvršni producent odgovoran za kreiranje same serije, uključujući koncept, format i karaktere[10].Ono što su svojevremeno za Holivud značili kreativni producenti[11] kao što su Hal Valis (Hal Wallis)[12], Dejvid Selznika (David Selznick)[13], Džek Vorner (Jack Warner)[14] ili Harvi Vanštajn (Harvey Weinstein)[15] danas za televiziju znače izvršni producenti Dejvid Čejs (David Chase)[16], Tim Kring (Tim Kring)[17], Dejvid Keli (David E. Kelley)[18], Lorni Majkls (Lorne Michaels)[19], Čak Lore (Chuck Lorre)[20] i mnogi, mnogi drugi. Iako su u savremenoj televizijskoj praksi kreativni producenti dominantna realnost, pitanje producentskog autorstva ili kreativnosti je i danas uprkos svemu polemičko pitanje. Holivud je tokom osamdesetih priznao autorstvo producentima pritisnut uspehom malih kompanija pod vođstvom kreativnih producenata[21]. Međutim, čim je te producente uvukao u svoje velike studije i asimilirao nezavisne produkcije ponovo se uspostavila stara politika da se producenti posmatraju kao specijalisti u nekom žanru. Argumenti takve politike kriju se u stavu da producent nije individualni autor, što je tokom osamdesetih dovelo do multiplikacije producentskih zvanja i zanimanja. Tako su nastale brojne profesije od Izvršnog producenta do „Field“ ili „Line“ producenta. Te tako sve češće možemo da primetimo da jedan film na primer ima i do 25 producentskih zvanja (credits) na špici a po neka televizijska serija i više od deset. To svakako, sa jedne strane, odražava kompleksnu suštinu producentskog posla u proizvodnji televizijskog programa ali sa druge strane, takvo proširivanje ujedno ukazuje da je producentsko autorstvo deljivo i prenosivo a ne individualno i jedinstveno, što je pre svega nastalo pod institucionalnim pritiscima i politikom velikih televizijskih mreža. Ali tome itekako doprinose i zablude o idejnim kreacijama uspešnih ili neuspešnih televizijskih ostvarenja. Čuveni serijal „Zvezdane staze“ pripisuje se tvorcu ideje Džinu Rodenberiju (Gene Roddenberry) koji je za 75 epizoda prvog serijala iz 1966. godine dao ideju za svega 15 epizoda[22]. Javnost je uvek ovaj serijal pripisivala Rodenberiju i vezivala ga za njega. Samo uzak krug profesionalaca zna da je zapravo kreativna snaga ovog projekta bila skoncentrisana u Izvršnom producentu Herbu Solovu (Herb Solow).Promene koje su nastale razvojem televizije i genezom producentske profesije više se nisu mogle prenebregnuti. I danas kada se pred televizijske stanice kontinuirano postavlja zahtev za većom gledanošću, kvalitetnijim programom i uštedom u troškovima, jedino su producenti u stanju i u poziciji da budu kreativni nosioci razvoja televizijskog programa i sistema u celini. Svakako da to nije oduvek bilo tako. Prvi televizijski producenti su bili samo studijski personal koji je brinuo o organizacionim i finansijskim aspektima produkcije. Danas producenti svuda u svetu a sve češće i u Srbiji vode celokupnu televizijsku proizvodnju, upravljaju celom ili delovima televizijskih stanica, njenim finansijama i marketingom, vrše funkciju urednika (izvršnog producenta) u različitim redakcijama od igranog do filmskog programa. Geneza producenta od gotovo tehničkog osoblja do kreativnog nosioca razvoja je prirodni evolutivni put koji je pratio razvoj televizije. Pitanje kreativnosti i autorstva televizijskog producenta danas nadilazi svakodnevni rad u studiju jer se uveliko seli u edukativne sfere vodećih univerziteta širom sveta gde su programi kreativne produkcije već realnost: Columbia College Chicago[23], American Film Institute[24], Filmakademie Baden-Württemberg[25], The Australian Film Television and Radio School[26], National film and television school UK[27], Royal Holloway, University of Kent[28], University of London[29], The Hong Kong Academy for Performing Arts[30], University of Art and Design Helsinky[31], School of Media Studies & Information Technology Ontario[32], Fakultet dramskih umetnosti Beograd.Potreba za školovanjem kreativnih producenata nastala je iz zahteva koji je razvoj televizije postavio pred medijske edukatore. Televizija je zapravo kao medij toliko evoluirala da ona danas predstavlja kombinaciju najrazličitijih medija i pokazuje i dalje svežinu u apsorpciji novih medija i „traženju pravog mesta za stare medije“. Kao i mnogo toga u vezi televizije i uloga televizijskog producenta kombinuje tradicionalno shvatanje oblasti „umetničko“ i „menadžmentsko“ odlučivanje u jednu hibridnu aktivnost u kojoj se umetnički kriterijumi i komercijalni proračun uključuju jedna u drugu tvrdi Majkl Šen[33]. Međutim, ukoliko danas u Srbiji upitamo nekoga da nam kaže ko je to i čime se bavi producent, mnogi će prvo pomisliti na nekog glumca potom reditelja ili će reći da je to čovek koji daje novac za film. Tek po neko će se setiti da iza filmskog projekta ili uspešne televizijske serije stoji ime koje široj javnosti nije toliko poznato, kao što su to glumci ili reditelji koji su postali producenti, kao i da producent pre svega obezbeđuje novac za projekat na filmu, a na televiziji ga najčešće samo troši! Fenomen da reditelji i glumci postaju uspešni producenti nije teško objasniti. Želja da se u potpunosti upravlja određenim projektom, bilo da su u pitanju kreativni ili finansijski elementi, kao i poznatost koja u mnogome olakšava dobijanja sredstava za film objašnjava ovu pojavu. Ali ovakvi producenti, iako često veoma uspešni u svojim producentskim poduhvatima, nisu posebno školovani za ovaj poziv i za tu poziciju su se izborili nakon višegodišnjeg uspešnog rada u okviru svoje osnovne profesije.

Kreativna televizijska produkcija na Fakultetu dramskih umetnosti

Da bi se odgovorilo naraslim izazovima tržišta, ali i da bi se inicirali novi odnosi i trendovi u razvoju medija i televizijske produkcije, na Fakultetu dramskih umetnosti na Katedri za filmsku i televizijsku produkciju se već nekoliko godina sa uspehom sprovodi program kreativne televizijske i filmske produkcije. Konačno to je i rezultiralo novim generacijama stručnjaka koji su spremni ne više samo da se suočavaju sa iskušenjima profesionalnog rada već i da menjaju televizijsku sliku Srbije. Katedra produkcije je ujedno promenila i svoj nastup u javnosti jer je sada po prvi put mogla da prikaže i radove svojih studenata gde su oni iz godine u godinu dokazivali da program kreativne produkcije daje rezultate. Koncept aktivnog i kooperativnog učenja koji je primenjen u procesu edukacije kreativne televizijske produkcije nametnuo se kao potreba i kao nastavak onoga što je već ranije postojalo na fakultetu kao projektna nastava. Kada je u pitanju aktivno učenje mnogi nastavnici češće imaju intuitivno razumevanje pojma nego što su u stanju da ga definišu.[34] Tako je uvreženo mišljenje da se aktivno učenje tiče samo studentskog angažovanja na času, učešće u diskusiji analizi problema i sl. Još češće se misli da je to princip svojstven pristupu u osnovnoj školi gde deca kroz igru brže uče. A aktivno učenje podrazumeva i čitanje, pisanje, diskusiju, rešavanje problema. Još važnije je učešće u visoko misaonim procesima koji podrazumevaju razmišljanje o ciljevima, analizi, sintezi i evaluaciji. [35]Zapravo, aktivno učenje je koncept u kom studenti razmišljaju o onome što rade a to ima veliki uticaj na sam proces učenja. Cilj ovakvog pristupa jeste odustajanje od takozvanog transmisivnog učenja i pružanje šanse za pun razvoj svakog studenta. Ivić, Pešikan i Antić u svom delu Aktivno učenje definišu metode nastave/učenja na osnovu pet različitih dimenzija. Te dimenzije definisane su pomoću dva suprotna pola:Smisleno naspram mehaničkog (doslovnog) učenja;Praktično (tj. učenje u vidu praktičnih spoljašnjih aktivnosti) naspram verbalnog;Receptivno naspram učenja putem otkrića;Konvergentno (logičko) naspram divergentnog (tj. stvaralačkog) učenja;Transmisivno naspram interaktivnog učenja;Oblici učenja bez pomagala naspram metoda učenja koji se oslanjaju na različita pomagala.[36]Metod učenja kreativne produkcijeKolaborativno i kooperativno učenje podrazumeva da je profesor onaj koji postavlja ciljeve, glavni menadžer tima i medijator. Iako su aktivnosti u kolaborativnom učenju veoma raznolike i brojne sve su zapravo usmerene na studentski proces istraživanja, saznanja i primene a ne na profesorovu prezentaciju. Osamdeset devet procenata univerzitetskih profesora u SAD predaju u tradicionalnom stilu. Međutim, istraživanja nas upućuju na to da studenti moraju da urade mnogo više od pukog slušanja predavanja.[37] Veliki broj profesora američkih univerziteta je bio prijatno iznenađen konceptom i modelom kreativne produkcije koji se primenjuje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu a koji je predstavljen na međunarodnoj konferenciji “Creative Entrepreneurship and Education in Cultural Life” koja je održana u Čikagu 2009 godine pod pokroviteljstvom Departmana za Umetnost, zabavu i medijski menadžment Kolimbija koledža. Ono što je američkim kolegama bilo fascinantno je nivo kooperacije među studentima, znanja i spremnosti da podrže jedni druga te visok nivo kreativnih dometa ostvarenih u ovim „low budget“ studentskim projektima.Posebno su uh uverila kompleksna istraživanja i analize kojima se dokazuje da su različite forme malih grupa mnogo efektivnije u cilju dosezanja visokih akademskih dostignuća, uz pozitivniji odnos prema učenju i kontinuirano rastuću upornost na određenom kursu. Analiza zapravo podržava pristup dalje i šire implementacije malih grupa za učenje na osnovnim studijama.[38]Kolaborativno učenje je metod upotrebe malih grupa studenata koji rade zajedno na rešavanju nekog problema kako bi poboljšali svoje ali i učenje ostalih učesnika u grupi. Postoji nekoliko, tačnije pet, preduslova koji se moraju steći da bi male grupe stvarno kooperativno učile: jasan i pozitivan odnos među studentima, interakcija licem u lice, individualna odgovornost, isticanje interpersonalne i grupne sposobnosti, analiza svih procesa od strane timova radi unapređenja efektivnosti.Dakle, kolaborativno učenje podrazumeva kreiranje malih timova studenata različitih smerova (produkcija, režija, dramaturgija, kamera itd.) koji će interakcijski razmenjivati saznanja, a da bi se to desilo mora da postoji pozitivna interakcija među svim studentima na klasi televizijske produkcije. Tu se još jednom ističe važnost „team building” procesa.Konačno, kolaborativno učenje je dobra izborna metoda kada su u pitanju procesi ili koncepti koji su novi za studente. S obzirom da je zadatak koji se odnosi na kreiranje televizijske emisije složene forme od ideje do distirbucije izuzetno zahtevan i složen, učenje o njemu na osnovu tradicionalnih metoda bi se svelo na upoznavanje studenata sa hronološkim postupcima, fazama i procesima rada, kao i preduslovima za realizaciju projekta. U tom slučaju ne bi se razvio kreativni proces a studenti bi dobili kurs klasične fakultetske nastave.Koncept aktivnog učenja na u okviru programa kreativna televizijska produkcija može se razložiti na ključne faze u procesu edukacije. Neke od ovih faza se odvijaju sukcesivno a neke od njih poput interaktivnih predavanja odvijaju se simultano tokom oba semestra.Od svih faza u procesu učenja kreativnog producenta svakako su najvažnije one koje podstiču i razvijaju kreativnost, kao i sam rad na projektu. U ovom tekstu ćemo osim rada na projektu pomenuti još neke od faza za koje mislimo da su bitne za metodologiju kreativne produkcije.

Nov pristup predavanju

Predavanjem počinje uvođenja studenata u svet aktivnog/kolaborativnog učenja na način drugačiji od onoga što najčešće dobijaju na drugim predmetima. Uloga nastavnika produkcije je da korišćenjem tradicionalnih metoda predavanja u kombinaciji sa modernim tehnikama prezentacije uvede studente u dijalog o određenim temama, podstakne i traži njihovo angažovanje na daljem istraživanju nekog problema, kontinuirano prati i proverava njihov napredak. U fokusu ovakvog pristupa je divergentno učenje, ali i kooperativni odnos profesor – student. Dakle, cilj ovog pristupa nije transmisija nego podsticanje vlastitog istraživanja i zaključivanja. Praćenjem angažovanja studenata u poslednjih 5 godina, možemo govoriti o značajnom napretku onih studenata koji su do treće godine na istom predmetu pokazivali niži nivo interesovanja za sam proces nastave kao i profesiju, od onog koji su pokazali nakon prolaska ovakvog kursa. S obzirom da je koncept aktivnog učenja sada uspostavljen od prve godine studija ta razlika više nije uočljiva ali je ona definitivno postojala i predstavljala je osnovni razlog generalne promene edukativnog procesa na predmetu, kao i na samoj Katedri filmske i televizijske produkcije. Esprit De CorpsKreiranje jedinstvenog timskog duha je zapravo motivaciona teorija koja za cilj ima pretvaranje grupe studenata u dobar tim ili ekipu koja može kreirati i proizvesti složene programske forme. Dakle, upravo onako kao se dešava i u profesionalnoj televizijskoj produkciji gde je motivisanje jedinstvenog i dobrog tima izuzetno važno. Studenti produkcije predstavljaju pojedinačno visoko inteligentne ličnosti sa izgrađenim integritetom i često različitim pogledima na problem. U tome se krije pretnja po sam tim i pojava Apolo sindroma[39]. To je inače fenomen koji je otkrila dr Meredit Belbin (Meredith Belbin), jedan od gurua team building-a. Fenomen opisuje situaciju kada visoko sposobne osobe u zajedničkom kolektivu daju loše rezultate. Da bi se upravo to izbeglo i da bi se postigao maksimum timskog rada insistira se na homogenizaciji grupe studenata u grupu sa čvrstim vezama koju prožima jedinstveni cilj, grupu koja je spremna na kooperaciju kroz fleksibilan zajednički rad uz spremnost da se povinuje upravljanju postavljenog menadžera.Ciljevi koje pokušavamo doseći homogenizacijom tima su:Visoka svest zajedništva kod svakog člana tima Zavidan interpersonalni odnos. Komunikativni procesi u timu. Studenti moraju imati šansu da doprinesu cilju i uče jedni od drugih. Sposobnost svakog pojedinca da radi na zajedničkom cilju. Odgovornost u upravljanju Spremnost grupe i pojedinca na preuzimanju odgovornostiBrza timska reakcijaStudenti produkcije koji u okviru programa izgradnje tima realizuju svoj projekat jačaju svoj osećaj ponosa što pripadaju grupi ljudi koja može da ostvari svoje ciljeve kroz kreativni zadatak. Osećaj da je svako od njih svojim idejama, zalaganjem i radom doprineo realizaciji jednog složenog televizijskog projekta objašnjava svrhu i potrebu kreiranja visoko efikasnog tima.Značaj „team building“ procesa je u tome jer u pravilno formiranom timu svi studenti poštuju prioritete i znaju kada i koji ciljevi moraju biti realizovani. Ovo je vezano i za poziciju svakog studenta u timu. Neophodno je da svako zna svoju ulogu kao i da poštuje i ceni kvalitete svojih kolega kao razlike koje postoje u kvalitetu. To je izuzetno značajno kod podele zadataka i definisanja pozicija jer je za svaki uspeh važno i odlučivanje. U dobrom timu autoritet i komandni lanac se poštuje i razume. Studenti nauče važnost primanja i davanja informacija kao i poštovanje ideja i doprinosa ostalih kolega. U toku treninga se posebno bavimo menadžmentom konflikta. Kako upravljati njime, kontrolisati ga ili kako isprovocirati konflikt a sve u svrhu dalje homogenizacije i ostvarenja cilja. Izgradnjom tima razvijamo kod studenata osećaj jedinstvenog personaliteta ali i standarde za svakoga u timu. Osim toga dosadašnji rezultati pokazuju da je dobro izgrađen tim mnogo efikasniji i adaptivniji na iznenadne probleme. U radu sa ovakvom grupom studenti postaju otvoreniji, spremniji za samostalna istraživanja i postavljanje pitanja. Klasa koja je homogenizovana po pravilima metode „team building“ je mnogo prijemčljivija za svaku vrstu učenja, a posebno je spremnija za novine u učenju. Kako je proces aktivnog/kolaborativnog učenja na predmetu kreativna televizijska produkcija prilično drugačiji od drugih predmeta to studentima još i više razvija osećaj jedinstvenosti i ekskluzivnosti. Konačno nakon završetka projekta i ostvarenog uspeha članovi tima ga jednako dele između sebe.

Komunikacione veštine i simulacije

Svaki producent mora biti u stanju da ostvari pravilnu komunikaciju sa svim članovima ekipe, finansijerima, štampom i ostalim učesnicima u procesu stvaranja i distribucije televizijskog dela. Zbog toga je pravilno izražavanje, retorička veština i javni nastup od neprocenjive važnosti za studente produkcije. Ovaj deo treninga se kombinuje sa veštinom snimanja i montiranja. Studenti dobijaju jednostavnije ali i složenije zadatke da javnosti predstave svoj kreativni proizvod na najbolji mogući način. U ovom segmentu nastave pomažu nam i profesori sa drugih predmeta, pre svega sa predmeta Tehnike glasa, Kamere i Montaže. Producent još od studentskih dana radeći svoje projekte počinje da pregovara. Na kraju će ovaj proces predstavljati jedno od glavnih obeležja njegovog zanimanja do kraja profesionalnog života. Veština pregovaranja je životno važna za svakog producenta. I kao svaka veština ona se može naučiti. U okviru jednog ili više kontrolisanih simulacionih modela studenti mogu savladati ove veštine. Jedan od modela koji primenjujemo na predmetu kreativne televizijske produkcije je simulacija koja je razvijena na Univerzitetu umetnosti u Barseloni. Postoji nekoliko fokusa koji su, u mnogo različitih detalja, vezani za svakog od učesnika – postići dogovor između različitih partnera u procesu selekcije željenog cilja, poštovati proceduralni model i finansiranje projekta. Proces pregovaranja, tj. pregovaranje je aktivnost koja zahteva određene lične sklonosti: korektno pripremljeno pregovaranje i dokumentaciju koja eksplicitno meri dobit svake od strana, dobro rukovodstvo za stvaranje povoljne poslovne sredine, rešavanje nesporazuma i unapređenje dijaloga, istrajnost u odbrani osnovnih ciljeva, znanje kako iskoristiti povoljne prilike i bez sumnje - diplomatski kapacitet i dijalog. Kao u svim simulacionim igrama, osoba koristi realistične simulacije za sticanje iskustva i podstreka. Svaki student ili grupa studenata stvara svoju strategiju i donesi odluke kako bi se postigli zacrtani ciljevi. Finalni podstrek, obogaćen komentarima spoljnih posmatrača (saradnika i drugih studenata) i direktora simulacije (profesora), dozvoljava retrospektivnu evaluaciju simuliranog ponašanja svakog člana grupe, kao i odnos sa drugim grupama koje učestvuju u simulaciji. Izgradnja kreativnostiKreativnost je pojam koji označava sposobnost generisanja ideja, rešavanje problema, stvaranje umetničkih dela, kreiranje teorija ili podrazumeva stvaralaštvo uopšte. Kreativnost neki smatraju i najvišim nivoom sticanja znanja. U televizijskoj produkciji kreativnost danas predstavlja imperativ. Potreba za kreativnim producentima, autorima, odnosno, umetnicima koji hibridiziraju i znanja menadžmenta je proizašla iz stanja u savremenim medijima gde je potrebno proizvesti ogromnu količinu što kvalitetnijeg programa uz umereno doziranje dramske napetosti i uz kontinuiranu kontrolu troškova i ostalih resursa.Kako se radi o fenomenu kojim se mora upravljati sa jednog mesta to je više nego jasno da tu funkciju danas mogu da vrše samo producenti a nikako urednici koji najčešće dolaze iz profesija koje nisu usmerene na umetnosti ili menadžment.Da bi se podstakla i razvila kreativnost producenata potrebno je ispuniti više uslova. Tu su pre svega lične karakteristike i inteligencija studenta. Na ovom kursu polazimo od pretpostavke da ne postoji osoba koja nema ili ne može razviti kreativnost. To postižemo drugim preduslovom - stvaranjem kreativnog okruženja i podstičemo trećim preduslovom, odnosno, kreativnim misaonim procesom. Konačno, finalni činilac predstavlja sam kreativni proizvod i rad na njemu.Kada su u pitanju lične karakteristike studenta kao i njegova inteligencija to se utvrđuje još na samom prijemnom ispitu ali se i tokom čitavih studija razvija kod studenta fleksibilnost u mišljenju, lateralno ili nekonvencionalno posmatranje problema, samodisciplina i posvećenost poslu. Kreativno okruženje predstavlja važan činilac u razvoju kreativnog producenta. Pre svega ono je povezano sa kreativnim mišljenjem. Svi časovi i vežbe televizijske produkcije pružaju takvo okruženje u kome se dozvoljava studentima da nesmetano razvijaju svoju kreativnost bez straha od podsmeha ili osporavanja ideja. U tu svrhu se na vežbama služimo metodama kreativne radionice ili „Brain Storming“[40], „Brain Circles“, „Minde Stars“, „Decision Trees“[41]. „Brain storming“ kao kreativna tehnika u podsticanju kreativnosti studenata produkcije koristi se u svom klasičnom obliku u ograničenom vremenu uz kreiranje velikog broja ideja, zabranu bilo kakve cenzure i medijaciju koju u ovom slučaju sprovodi profesor. Ovu kreativnu tehniku primenjujemo za sve elemente praktičnog zadatka, od ideje, kreiranja likova, scenarija, scenografskog rešenja ili muzičke špice. Važno je istaći da se podstiče aktivnost svih studenata koji u ovoj fazi imaju zadatak, osim razvoja kreativnosti, da reše i realne probleme vezane za svoj praktični rad. Naravno da u startu postavljamo i okvire a jedan od najčešćih okvira za studentske projekte je finansijska mogućnost realizacije neke ideje. Sve ideje se zapisuju a uz pomoć drugih metoda biramo najbolje, ocenjujemo ih po različitim kriterijumima i konačno se odlučujemo za one za koje smatramo da će optimalno zadovoljiti sve zahteve. Ostale ideje nisu odbačene i one se kroz kasnije metode recikliraju i često ugrađuju kao segmenti glavne ideje. Za razliku od „Brain Storming“ metode „Brain Circles“ nema verbalnu dinamiku, ali su zato studenti više okrenuti svojim razmišljanima. U tišini koja daje više vremena za sopstvene refleksije zapisuju po tri ideje ali tako da se sve ideje nadovezuju na prethodne. Važno je da se ova metoda sprovodi brzo i da se zapisuju prvonastale ideje. Po nekada je u kreiranju televizijske emisije potrebna sasvim nova perspektiva i u tu svrhu se koristimo metodom „Minde Circles“. Student će izložiti problem ostalim kolegama a onda će ostali ponuditi različita rešenja, koja se sva uzimaju u obzir, zajedno diskutuju i često u tom postupku se dođe do konačnog odgovora. Ovu metodu redovno koristimo u procesu definisanja likova u nekoj dramskoj seriji ili komediji kao i prilikom definisanja zapleta, osnovne i paralelnih priča. Kada je u pitanju sam zaplet neke emisije koristimo i „Decision Trees“ u kombinaciji sa prethodnim metodama kada na tabli zapisujemo moguće pravce radnje polazeći od principa uzrok/posledica. Pristup „šta ako?“ predstavlja okosnicu ovog procesa i omogućava studentima da jasno i precizno sagledaju tok radnje, ma koliko on zapravo bio komplikovan. Koncept koji je odabran za metod nastave kreativne televizijske produkcije je kombinacija aktivnog i kolaborativnog učenja koja je logična nadgradnja projektne nastave koja se decenijama primenjuje na Fakultetu dramskih umetnosti. Ovaj koncept je nastao iz same potrebe školovanja interdisciplinarnih stručnjaka u oblasti elektronskih medija. Televizijski producent kao autor, kao menadžer, kao finansijer, kao tehnološki ekspert jeste zahtev koji se mora imati u vidu u kreiranju nastavnog procesa na smeru televizijska produkcija. Osim toga televizijska proizvodnja je kolektivni čin te je koncept kolaborativnog učenja zapravo suštinski važan kao priprema za rad u timu i što je za producenta još važnije – upravljanje timom.Ono što je mnogo značajnije je benefit koji kolaborativno učenje u timovima može doneti studentima produkcije.Izgradnja tima mora stvoriti kreativno okruženje u kome studenti mogu da podele praktična znanja koja su stekli u bazičnim timovima. Bazični timovi se formiraju tako što se studenti produkcije dele u parove koji potom sarađuju sa drugim članovima autorskog i užeg dela ekipe. Tako postoji tim za svaku funkciju od vitalnog značaja – tim za scenario, režiju, scenografiju, kostimografiju i šminku, muziku, kameru, montažu, izradu špice, kasting itd. Ovim procesom se omogućava studentima da široko i detaljno upoznaju pojedine procese i da svoje iskustvo podele sa drugim kolegama. Ovakav rad je drugačiji od uobičajene prakse gde jedan student produkcije radi sam na određenom projektu sa svim ostalim članovima ekipe. On je tada uglavnom fokusiran na svoj posao i nije u stanju da u potpunosti sagleda obaveze, zadatke i kreativne procese ostalih autora. Upravo je sagledavanje svih kreativnih postupaka ostalih autora suštinski važan u nastavnom procesu kreativne produkcije. Producent više nije onaj koji koordinira različite kreativne napore drugih saradnika ili se slaže sa postavkom pojedinih autora. On je pre svega izvor i generator ideja i zahteva za svaki pojedinačni segment televizijskog proizvoda. On je idejni tvorac i kreator generalne ideje i njenih segmenata. On je autor! Između ostalog ovo povećava spremnost tima da se članovi mogu lako zamenjivati i rotirati po bazičnim timovima bez zaostajanja ili pogrešaka.Tako razmenjena iskustva i produbljena znanja omogućavaju producentu da razvije svoje liderske sposobnosti i veštine rada u timu koje može da primeni u realnim okolnostima. Ova metoda je pogodna za dubinsku analizu pojedinačnih veština svakog člana u timu i ujedno na ovaj način se međusobno podstiče kreativnost koja konačno vodi boljem rezultatu.Zašto televizijski sitkom?Ideju za projekat je u prethodnim godinama davao profesor koji je ujedno i „šou raner“. Prve godine tema je bila porodični sitkom, druge godine su to bili mladi ljudi koji žive kao cimeri i ove godine je tema bila sitkom na radnom mestu. S obzirom da se 2010. navršava 50 godina od snimanja filma „Ljubav i moda“ koji je režirao dugogodišnji profesor televizijske produkcije Ljubomir Radičević, to smo odlučili da u njegovu čast i uz njegovo odobrenje realizujemo sitkom pod istoimenim nazivom. U filmu su postojale dve rivalske modne kompanije a u našem sitkomu mi pratimo sudbinu jedne od tih kompanije i nekih novih ljudi koji je vode u nove modne pobede. Kao i svaki sitkom na radnom mestu ovaj tretira zapravo „porodične“ odnose s tim što smo mi taj efekat pojačali pravom disfunkcionalnom porodicom unutar modne kuće. Sitkom je izabran kao vežba iz kreativne produkcije iz više razloga. To je žanr za koji se veruje da se najmanje razvio od svog postanka.[42] Međutim, televizijski sitkom je od svog postanka od „I Love Lucy“ razvio i svoju narativnu strukturu, teme, dijapazon likova, zapleta, ali je isto tako očuvao i neke konkvencije koje ga čine specifičnim TV žanrom. Sitkom se gotovo uvek snima u studiju, uključujući i eksterijere ili čak vožnju automobilom. To sitkomu i daje draž „imitacije života“ i gledalac voljno pristaje na takvu fikciju kao što i u pozorištu pristaje na nesavršenost pozorišnih kulisa. Naravno postoje sitkomi koji su pokušali da sruše ovu konvenciju i izuzev M.E.S.H.-a koji je začetnik takozvanih „dokusitkom-a“ zapravo nema puno uspešnih. Druga konvencija je u narativnoj strukturi koja je kružna. Na početku imamo postojeću stabilnost koja se nekim iznenadnim događajem, akcijom ili pojavom nekog lika narušava. Zaplet sitkoma se svodi na to da nakon kulminacije i razrešenja nastane nova stabilnost koja zapravo nije ista prethodnoj ali nije ni mnogo drugačija. Takva narativna struktura, uz stalne likove i prepoznatljivu scenografiju omogućava gledaocu da se emotivno poveže sa sudbinama junaka sitkoma i prati ih iz nedelje u nedelju. To sasvim odgovara prirodi potreba televizijskih gledalaca koji stalno traže nova iznenađenje ali ne nikako ona koja bi ih previše uzbudila ili poremetila ritam popodnevnog ili večernjeg opuštanja uz televizor. Ovako kroz sitkom u kome je sve poznato a samo se situacija menja gledaoci imaju priliku da dobiju doziran nivo uzbuđenja i konvenciju koja ih opušta i čini da doživljaje likova emotivno preživljavaju toliko duboko da gotovo sve glumce koji igraju u sitkomima pamte po imenima likova a ne po njihovim vlastitim imenima. Naredna konvencija sitkoma je ona koju je teško ispuniti u studentskim uslovima rada a to je „profesionalna publika“. U američkom sitkomu ovo je probrana publika statista, fanova i ljubimaca žanra koji su plaćeni za svoj posao. Njihova uloga nije samo smejanje na znak vođe snimanja, već i ocenjivanje, kritika, pa i predlozi vezani za pojedine dijaloge i gegove. Konvencija vezane za stereotipizirane likove se vremenom ipak razvijala, tako da iako se pojedini likovi mogu svrstati u određene grupe ili tipove, ipak svaki lik je uspešan u zavisnosti od toga koliko je životno predstavljen, odnosno koliko je dobra glumačka interpretacija. I teme su evoluirale tokom razvoja sitkoma tako da on danas tretira na duhovit način i brojne društvene probleme i to često one koji inače u društvu izazivaju žestoke polemike sučeljenih stanovišta. Ronald Berman[43] čak zamera sitkomu ovakvo angažovanje i „moralno propovedanje“ smatrajući da se time sitkom udaljio od komedije. Tako, da iako izgleda naizgled lak sitkom je veoma složen i zahtevan žanr. Prednost za studente je ta što on ima jednostavnu, razumljivu strukturu sa A i B pričom, podelom u činove sa određenim brojem scena i uvodnim i završnim delom. Tu su još i scenografija sa svedenim brojem setova, rad u studiju sa tri kamere, jednostavna montaža na „rez“ i odgovarajuća muzička podloga i špica. Ove zakonitosti teraju studente da savladaju konvencije ovog žanra da bi sutra u profesionalnim uslovima bili sposobni da ih reprodukuju ili unaprede. Postoji još jedan važan razlog zbog čega smo se opredelili za stikom. Na ovim našim prostorima ovaj žanr nije imao većeg uspeha. Posle „Pozorišta u kući“, Novaka Novaka, svi pokušaji su bili mnogo bleđi. Razlog za to je što uopšte nije jednostavno napraviti sitkom. I pored svoje privlačne jednostavnosti on je zapravo veoma zahtevan žanr. Prvo, on traži pisce scenarija koji mogu raditi samostalno ili u timu kako mi to radimo na Fakultetu dramskih umetnosti i kako je inače pisan sitkom Prijatelji (Friends). Pisci moraju biti fantastični poznavaoci „ljudskih duša“, naravi, karaktera, međuljudskih odnosa. Tema, zapleti i odnos likova moraju biti postavljeni od strane Izvršnog producenta što je takođe redak slučaj kod nas. Gluma u sitkomu je specifična kao i režija koja najveći deo posla obavlja tokom glumačkih proba. Konačno, svemu tome treba dodati finansijski aspekt. Zbog toga su pojedini sitkomi domaćih televizija snimani u realnim objektima, a kada se pojave scene vožnje kolima ili noćnih eksterijera onda je najjeftinije scenaristički promeniti mesto dešavanja. Naravno da o plaćenoj „profesionalnoj publici“ nema ni govora. Po nekada se koristi snimljeni smeh i to je sve. Ovim studenskim naporima, nadamo se da ćemo promeniti stav velikih nacionalnih televizija prema najpopularnijem televizijskom žanru u svetu i možda ih ubediti da počnu da produciraju sitkome poštujući njegove konvencije, uz veće budžete i pod kreativnim vođstvom izvršnog producenta (šou ranera).Studentski rad na projektu počinje kreativnim radionicama a formalizuje se tokom rada na ideji, sinopsisu i scenariju. Važno je napomenuti da sama faza pisanja scenarija u koju su pored producenata sukcesivno uključuju i dramaturzi i sam reditelj, traje praktično sve do početka snimanja. To je sasvim razumljivo s obzirom da se i u američkom sitkomu koji se radi u profesionalnim uslovima na scenariju i dijalozima radi do pred samo snimanje. Profesionalci imaju tu mogućnost da mizanscenske, kontrolne i generalne probe izvode pred publikom koja svojim reakcijama predstavlja najbolji dokaz da li je tekst duhovit ili ne. Međutim u studentskim uslovima, nakon usvajanja finalnog scenarija počinje se sa formiranjem timova. Od tog trenutka timovi rade na svom delu zadataka i potom na vežbama upoznaju ostale studente sa samim procesom rada svog sektora. Tokom priprema svi studenti produkcije su uključeni u proces rešavanja kreativnih zadataka i pomažu kolegama oko postavke likova, formiranja toka dramske radnje, postavke zahteva za muzičku špicu, scenografskih rešenja itd. Za svaki element kreativnog rešenja je prethodno na časovima i vežbama istražena zakonitost televizijskog žanra i njegove specifičnosti. Studenti zajedno sa asistentom analiziraju na desetine najboljih američkih i evropskih sitkoma. Teorijski se raspravljaju zakonitosti žanra kao i postavka i funkcija likova. Prati se hronološki razvoj tema, kao i fokusi producenata te njihova promena pod uticajem društveno političkih turbulencija. Analiziraju se scenografska rešenja kako sa aspekta likovnosti, zahteva dramske radnje pa sve do funkcionalnosti. Samo na primeru muzičke špice može se demonstrirati serioznost priprema. Za potrebe pripreme kreativnih uputstava kompozitoru špice, studenti će prvo preslušali preko 300 muzičkih tema iz špica poznatih serija, analizirati ih i utvrditi zakonitosti koje postoje u odnosu muzika i tematika serije. Kakva je muzička tema, da li je poletna ili setna, da li je grandiozna ili nekonvencionalna, kakav je ritam, koji su instrumenti korišćeni, vokali itd. Nakon toga se na kreativnoj radionici dolazi do postavke muzike i zajedno sa kompozitorom dolazi do željenog rezultata. Isto se odnosi i na ostale elemente finalnog televizijskog proizvoda.Nakon višemesečnih priprema, kolaborativnog učenja, rada na scenariju, počinju neposredne pripreme za produkciju sitkoma u toku pet radnih dana. Za razliku od američkih sitkoma gde se prva tri dana koriste za glumački rad na tekstu i mizanscenu, studenti ovo vreme koriste da naprave scenografiju. Samo snimanje umesto jedan dan, što bi bio američki standard, traje dva dana, i to više zbog nemogućnosti planiranja svih glumaca u istom danu, kao i zbog prostornog ograničenja studija gde je moguće realizovati samo jedan po jedan objekat. Naravno, nema publike, s tim što smo u jednom sitkomu probali i sa snimljenim smehom i na našu radost publika je to dobro prihvatila. Do sada su tri generacije kreativnih producenata radile na sitkomu a prethodne dve na drugim televizijskim žanrovima. S obzirom da proces kreativne produkcije počinje od prve godine oni će radeći na ovakav način proći čitav put proizvodnje na televizijskoj dokumentarnoj emisiji, kratkom igranom filmu, sitkomu i reklamnom spotu koji rade u četvrtoj godini. Valja napomenuti da uz sve to imaju i zavidan broj studentskih filmova koje produciraju za potrebe zajedničkih vežbi sa ostalim katedrama filmsko-televizijskog smera Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Pogled u budućnost

Nakon nekoliko generacija koje su testirale ovakav program došlo se do zaključka da program kreativne televizijske produkcije predstavlja uspešan put za profesionalni razvoj svakog studenta sa ove katedre. U skladu sa svojim afinitetima, stepenom znanja i nivoom inteligencije svaki pojedinac će uz veliki rad, podršku kolega i zalaganje profesora i saradnika biti u stanju da razvije maksimum svojih kreativnih potencijala. Opisana metodologija školovanja kreativnih producenata odnosi se osnovne studije. Na master studijama student je u poziciji pravog kreativnog producenta. Služeći se znanjem sa osnovnih studija, kreativnim metodama i veštinama upravljanja on mora da samostalno ili uz pomoć drugih autora kreira određeni televizijski program od ideje, preko realizacije pa sve do distribucije. Zahtev za kreiranjem kursa koji budi i gradi kreativnost studenata produkcije vodio je logičnim putem aktivnog-kolaborativnog-učenja-nastave. Jedino na ovaj način mogao se napraviti proboj u nastavnoj metodi koja bi bila sposobna da odgovori zahtevima kursa kreativne produkcije.Performanse naših studenata su uvećane u odnosu na raniji period što je rezultiralo brojnim samostalnim radovima studenata, povećanom vidljivošću u javnosti i profesionalnom okruženju. Danas su sve češće vodeći producenti i urednici na televizijama u Srbiji naši bivši studenti a iza najuspešnijih domaćih filmova poslednjih godina stoje upravo producenti sa našeg fakulteta. Nadamo se da će naše insistiranje na izradi sitkoma za par godina rezultira povećanim prisustvom ovog žanra na programima domaćih televizija, na radost svih gledalaca. Biće potrebno još nekoliko generacija pa da kreativni producenti konačno zauzmu svoja mesta u medijskom establišmentu koja im po prirodi i nivou obrazovanja i pripadaju. Konačno, pitanje da li su producenti umetnici ili samo puki finansijeri mi više i ne postavljamo! Ars gratia artis!

Bibliografija i netografija

Active Learning: Creating Excitement in the Classroom, Bonwell, Charles C. - Eison, James A.. ERIC Digest. 1991Aktivno učenje, Prof. dr Ivan Ivić. Dr Ana Pešikan, Slobodanka Antić, Institut za psihologiju, Beograd 2001Become A Television Producer, Gary Reynolds, FabJob Guide to, 2006Comedy verite: Contemporary Sitcom form; Mills, Brett; Screen 45:1 Spring 2004Crafty Screenwriting, Crafty TV Writing: Thinking Inside the Box, Epstein, Alex, 2002.Developing Collaborative Skills in College Students. Bosworth, Kris, New Directions for Teaching and Learning. Fall 1994, 59, 25-31. “Good television” and the audience : the double structure of misrecognition at work in Blind Date, Jan Teurlings, Centre for Media Sociology (Cemeso),Free University, Brussels, Belgium 2005. Indie Producers Handbook : Creative Producing From A to Z, Myrl A. Schreibman, LONE EAGLE PUBLISHING COMPANY, New York, 2001Interactive-engagement vs traditional methods: A six-thousand student survey of mechanics test data for introductory physics courses, Richard R. Hakea, Department of Physics, Indiana University, Bloomington, Indiana 47405Management Teams: Why they Succeed or Fail, Meredith Belbin, Elsevier Butterworth-Heinemann 2003.Prime Time Prime Movers, Marc, David, and Robert Thompson, Boston: Little, Brown Publishers. 1992Sitcoms, Berman, Ronald; Journal of Aesthetic Education, Vol. 21, No. 1 (Spring, 1987), pp. 5-19Television: a creative industry? Who are the TV storytellers? Máire Messenger Davies, Centre for Media Research, University of Ulster 2005Television Comedy and American Culture, Marc, David. Comic Visions, Boston: Unwin Hyman, 1989. The Business of TV Production , Craig Collie, Cambridge University Press, 978-0-521-68238-1The Creative Producer: A Memoir of the Studio System. Historical Journal of Film, Radio and Television, March, 1995 by Robert Fynehttp://www.foundationcoalition.org/home/keycomponents/collaborative_learning.htmlhttp://www.jpb.com/creative/brainstorming.php http://www.miazachary.com/OneWritersJourney/CreativityExercises/tool1.htmhttp://www.museum.tv/archives/etv/P/htmlP/producerint/producerint.htmhttp://www.teamtechnology.co.ukhttp://www.wikipediahttp://www.wcer.wisc.edu/archive/cl1/CL/resource/scismet.htm[1] Myrl A. Schreibman, Indie Producers Handbook : Creative Producing From A to Z [2] CIA Factbook 2007.[3] Marc, David. Comic Visions: Television Comedy and American Culture. Boston: Unwin Hyman, 1989. [4] Marc, David, and Robert Thompson. Prime Time Prime Movers. Boston: Little, Brown Publishers. 1992[5] Što je Produkcija i tko je Producent? Nastavni materijal Akademije dramske umjetnosti, Zagreb.[6] Myrl A. Schreibman, Indie Producers Handbook : Creative Producing From A to Z[7] Ibidem.[8] Wikipedia, 2007[9] Epstein, Alex, 2002. Crafty Screenwriting Crafty TV Writing: Thinking Inside the Box (Paperback) 2006.[10] Producers Guild of America[11] The Creative Producer: A Memoir of the Studio System. Historical Journal of Film, Radio and Television, March, 1995 by Robert Fyne[12] Casablanca, Sergeant York, Robin Hood, Gunfight At The OK Corral, Yankee Doodle Dandy[13] Gone With The Wind, Rebecca, A Star Is Born, Spellbound[14] Warner Brothers (preko 300 filmova u periodu 1918 – 1972)[15] The English Patient, Good Will Hunting, Pulp Fiction, True Romance, Lord Of The Rings, Chicago, Sin City, Aviator, The cider House Rules.[16] The Sopranos, Made in America, Moonlight, The Rockford Files[17] Heroes, Crossing Jordan, Providence, L.A. Doctors, Chicago Hope[18] Boston Legal, The Law Firm, The Practice, Ally McBeal, Mystery Alaska.[19] 30 Rock, Saturday Night Live, Hot Rod, Thick And Thin, Late Night with Conan O’Brien [20] Two And A Half Men, Dharma & Greg, Cybill, Roseanne, My Two Dads[21] Saen, Michael, http://www.museum.tv/archives/etv/P/htmlP/producerint/producerint.htm[22] Maire Messenger Davies, Television: a creative industry? Who are the TV storytellers? [23] http://www2.colum.edu/course_descriptions/24-4606.html[24] http://www.afi.com/education/conservatory/producing.aspx[25] http://www.filmakademie.de/studium/studiengaenge-und-faecher/creative-producing/[26] http://www.aftrs.edu.au[27] http://www.nftsfilm-tv.ac.uk/[28] http://creativeproducing.com/[29] http://www.rhul.ac.uk[30]http://www.hkapa.edu[31] https://moodle.uiah.fi/taik/course/info.php?id=38[32] http://postgraduate.humber.ca/10391.htm[33] Saen, Michael[34] Bonwell, Charles C. - Eison, James A. Active Learning: Creating Excitement in the Classroom. ERIC Digest. 1991[35] Ibidem[36] AKTIVNO UČENJE, Prof. dr Ivan Ivić. Dr Ana Pešikan, Slobodanka Antić, Institut za psihologiju, Beograd 2001[37] http://www.foundationcoalition.org/home/keycomponents/collaborative_learning.html [38] Effects of Small-Group Learning on Undergraduates in Science, Mathematics, Engineering, and Technology: A Meta-Analysis - by Leonard Springer, Mary Elizabeth Stanne, and Samuel Donovan, National Institute for Science Education, Wisconsin Center for Education Research ,University of Wisconsin-Madison 1025 West Johnson Street, Madison, WI 53706, Lspringe@facstaff.wisc.edu - http://www.wcer.wisc.edu/archive/cl1/CL/resource/scismet.htm [39] Management Teams: Why they Succeed or Fail, Elsevier Butterworth-Heinemann 2003, str.9-19[40] http://www.jpb.com/creative/brainstorming. pph[41] http://www.miazachary.com/OneWritersJourney/CreativityExercises/tool1.htm[42] Mills, Brett; Comedy verite: Contemporary Sitcom form; Screen 45:1 Spring 2004[43] Berman, Ronald; Sitcoms, Journal of Aesthetic Education, Vol. 21, No. 1 (Spring, 1987), pp. 5-19.